Drugonagrađeni rad na konkursu za najbolji literarni rad u okviru 510. Dana Ajvatovice

01 Juli 2020

Bošnjak

Par mjeseci nakon smrti nane Hate, lijepa bijela kućica, u kojoj je ona do tada živjela, dobila je nove vlasnike. Kuća se nalazila odmah pokraj naše i svaki put kada majka i otac primijete da sam nestala znali su gdje će me pronaći. Međutim, dolaskom novih komšija puno toga se promijenilo. Imala sam tek šest godina i neke stvari nisam razumjela, ali vremenom mi je sve postajalo jasnije. Prvi put komšiju Hasana sretosmo dok smo se otac i ja vraćali iz prodavnice. Pred avlijom su stajali on, njegova žena i djevojčica mojih godina, za koju sam kasnije saznala da se zove Sara. Nešto ili nekog su čekali. Otac me uhvatio za ruku i mi im priđosmo. 

 

"Dobro nam došli u mahalu. Ja sam Zijad a za komšiluk Zijo“, reče otac pružajući ruku i toplo se smješkajući.

"Hvala. Hasan, drago mi je“, reče komšija te i on pruži ruku, ali pomalo nevoljko,čini mi se. Dok je otac razgovarao sa komšijom i pokušavao da nađe zajedničku temu, ja sam posmatrala Saru. Divila sam se njenoj haljinici, dok nisam ugledala cipelice, koje mi se učiniše još ljepše. Bila sam uzbuđena i jedva sam čekala da se počnemo igrati zajedno. Njihov razgovor me nije baš mnogo zanimao ali par posljednjih rečenica nisam mogla da ne čujem. "Lijepa je ulica. Čim se Vi bavite gospodine Zijade ?" Kako čudan čovjek, pomislih. O kakvom on gospodinu priča, to je moj babo Zijo. "Ja sam trgovac. Ova mala prodavnica iza ćoška je moja. A Vi ?" Pogledala sam u komšiju. Kao da mu se lice odjednom uozbilji. Možda mu se babo nešto zamjerio.  Nakašlja se, pa reče: " A je li ? Ja sam profesor na fakultetu, a moja supruga radi u tužilaštvu. Završili smo visoke škole i sada nam je život lagodan. Bilo mi je drago. Hajde Merima povedi dijete." Tek tako se okrenu i ode. Otac i ja ostadosmo tako, dugo da gledamo u leđa gospodina, on postiđen, ja posve zbunjena. Je li to znači da se Sara i ja nećemo igrati ?

 

Pa da, značilo je. Kada sretnemo komšiju Hasana otac ga srdačno poselami i pita za zdravlje na što on ponekad usiljeno odgovori, ponekad se pravi da nas ne vidi i ne čuje a ponekad se i sakrije. Otac ga je pozivao na kahvu ali ga je Hasan grubo odbijao. Kada je pitao kada su on i supruga slobodni da otac i majka dođu "na naselje“, kako to mati kaže,oni su govorili da nisu sigurni i da nemaju vremena. Hasan je na naša vrata dolazio samo onda kada su mom mlađem bratu rasli zubići, pa je zbog toga plakao po cijelu noć. Jednom prilikom, kada sam krenula u školu, Hasanovo auto se pokvarilo i nije mogao Saru odvesti u školu. Otac mi reče da, ako želim, mogu pozvati Saru da ide sa nama. Komšija Hasan je tada vikao na mene i otjerao me kući. Sigurna sam da je rekao dosta loših stvari. Sada se i ne sjećam. Plakala sam a otac zbog osjećaja krivice odluči da ipak ne idem u školu i da on taj dan provede sa mnom. Komšija Hasan nije bio takav prema svima. U našoj ulici živio je i Dino. On je bio doktor. Hasan i on su stalno bili zajedno iako je Dinin sin stalno čupao i udarao Saru. Sva ta očeva dobrota prema čovjeku koji ga izbjegavao a ponekad i vrijeđao nije mi bila jasna. Često sam propitivala oca zašto to radi i trebalo je da prođe dosta vremena da bismo svi dobili taj odgovor.

 

Decembar je mjesec. Snijega još uvijek nema, a hladnoća u kosti ulazi. Tu noć u kući bilo je sijelo. Otac kaže da djeca ne treba da sjede sa starijima pa sam ja noć provela u svojoj sobi. Bila je galama, a nije mi se ni spavalo. U prozor moje sobe udarala je jaka svjetlost. Da nije bila skoro ponoć, pomislila bih da je sunce pred zalazak. 

 

"Babo,babo,vatra je,vatra",vikala sam trčeći stepenicama, ne gledajući gdje stajem i kako. Prije nego je iko uspio da izađe iz kuće, otac se već našao na balkonu komšije Hasana. U sljedećem trenutku već  je polomio staklo i upao u kuću. Mati ga je dugo zvala da se vrati, da ne ide bos u vatru. Prekasno. Na ulici živi metež. Sve nas je bilo više i više. Vatra sve jača i strašnija. Na putu smo sjedile mati i ja, zagrljene i prestravljene, promrzle od hladnoće. Mati je kroz suze dovila da otac izađe iz one avlije živ. Izašao je. U naručju je nosio Saru. 

 

Lupnuše vrata. Otvaram oči. Pored mene Sara, još uvijek u snu. Sinoć nas je mati uspavljivala. Ni sama ne znam kako joj je uspjelo. Silazim niz stepenice. Čujem Hasanov glas, govori nešto posve tiho, na granici razgovijetnog. Približavam se vratima. "Ti nemoj za to da se brineš, niti to treba da me pitaš. Slušaj Hasane, ja ti nemam neku visoku školu ali znam da sam ja iz naroda Bošnjaka, čistih, plemenitih i merhametli insana. Moja su vrata tebi uvijek otvorena. Isto tako znam da sam dio ummeta Muhammeda a.s., onog koji se zabrinuo za svog komšiju , koji mu je svako jutro prosipao smeće pred vratima, kada je jedno jutro zapazio da smeća nema. Ja tebi ne želim nikakvo zlo, vjeruj mi, žao mi je zbog svega što te zadesilo. Znam i da mi je vjera islam,ona koja oblikuje naš život do temelja i duži me da budem isto toliko dobar komšija tebi, koliko i dobar otac mojoj Iman. Mojoj duši je lakše dok ti prašta nego dok se na tebe srdi. A znam i da,tako mi Onoga ko me stvorio, nijedna vatra nije ljuća od one u koju Allah dž.š. može da me spusti nakon Sudnjega dana, ako ne bude zadovoljan mnome. Allah nije zadovoljan onim ko druge ostavlja u nevolji. Nema potrebe da se stidiš. Nisam ni ja bezgrešan. Sve što sam uradio nije bilo zbog tvoje hvale i zadovoljstva, nego zbog moje čiste savjesti i mira kada jednom stanem pred Svevišnjeg. A On, boj se, sve zna." Provirila sam u sobu. Hasan sjedi naslonjen na stol, rukama prekrio oči, pa kroz suze izusti "Moja je škola, moj Zijo, mrtvo slovo na papiru, kada ja cijeli svoj život nisam znao ništa o narodu kojem pripadam i vjeri koju sam mislio da slijedim. Mislio sam da je moje ime bilo dovoljno da bi bio i Bošnjak i musliman. Ništa od toga nisam bio. Najveća titula koju čovjek može da ima je pripadnost. Jednoj krvi, jednom soju i rodu. Bio sam zaluđen. Dičio sam se znanjem,a ništa nisam znao. Ništa o sebi nisam znao." Znao si ti ipak Hasane. Moj otac jeste veliki gospodin. Bošnjak.  

 

Adna Sušić

Čitano 371 puta
All for Joomla All for Webmasters